Tiho mjesto između

Nekada davno, živjela je žena poznata po svojoj snazi i disciplini. Svakoga jutra ustajala bi u isto vrijeme, imala svoje navike, ciljeve, planove. Ljudi su je pitali kako sve uspijeva, a ona bi samo slegnula ramenima – jer njoj je to bilo prirodno, kao disanje.

Ali jednog dana… nešto se promijenilo.

Ustajala bi, gledala kroz prozor – i ništa je nije zvalo. Nije osjećala potrebu da nešto učini, ni želju, ni pravac. Samo tišina. Kao da je neko utišao sve ono što ju je ranije vodilo. Neki su rekli da je izgubila volju. Drugi – da je jednostavno umorna.

A ona je samo govorila: „Ne znam šta mi je. Ništa mi se ne da.“

U potrazi za novim mogućnostima i odgovorima, otišla je jednoj mudroj starici, za koju su govorili da zna slušati tišinu.

„Znaš li što je pupoljak?“ pitala ju je starica.

„Naravno“, odgovorila je žena, pomalo zbunjeno.

„A znaš li onaj trenutak prije nego što pupoljak pukne i postane cvijet? Onaj kad se ništa ne vidi, ništa ne miriše, ništa se ne događa? Samo zatvorenost.“

„Znam“, prošaptala je žena.

„E, pa ti si sada u tom trenutku. Pupoljak si. I ništa se ne događa vidljivo izvana. Ali iznutra – događa se preuređenje. Ti to ne vidiš jer tvoje oči gledaju naviku, a ne promjenu. A možda ti više ne treba stara disciplina. Možda ti sada treba nešto nježnije. Neka nova, unutrašnja snaga.“

Žena je dugo šutjela, i u toj tišini nešto se pomaknulo. Nije odmah počela trčati, pisati ciljeve, planirati.

Ali je već sutradan ustala i osjetila želju da bosa prošeta po travi. Prekosutra je skuhala čaj od lavande. I dan po dan, stvarala je lagano – s malim pažnjama koje čine velike korake prema novoj sebi.

Tiho se rađala nova ona. Ne iz obaveze, već iz unutrašnje njene istine.